Зашто новац свугде недостаје или Дај ми свет плус 5 процената!

21.09.2021 | www.kla.tv/19939

Фабијан је био узрујан док је увежбавао свој говор, који ће држати следећег дана испред великог скупа људи. Одувек је тежио да има моћ и престиж. Сад ће ускоро његов сан постати стварност. Фабијан је био један занатлија, који је радио са златом и сребром, правио накит и украсе али му се више није свиђало да се издржава радећи. Тражио је чари у несвакидашњем, изазов – и ево сада је његов план био пред остварењем. Већ генерацијама је директна размена била уобичајени начин трговине. Ко је морао да издржава своју породицу, то је чинио или радећи своју земљу и гајећи животиње или се усавршио у неком занату. Вишак своје производње се мењао за вишак производње другога. Пијачни трг је био живахно средиште друштвеног живота. Упркос прашини и галами, шаролико комешање је било свима омиљено, јер се увек могло чути нешто ново и интересантно. Међутим, у задње време изгледа као да су свађе и несугласице постале учестале. Зашто би се још о томе пуно разговарало? Дошло је време да се изгради бољи систем. Људи су до сада били обично задовољни и радовали су се плодовима свог рада. Облик власти је био врло једноставан: у свакој општини је био изабран један савет грађана чији је задатак био да сваком појединцу, слободе и права буду омогућени и осигурани. Нико није могао против своје воље бити натеран на нешто, по наговору појединца или неке групе. То је била једина сврха власти и сваки изабрани председник места је био подржан од своје општине. Међутим, пијачни дан је носио са собом одређене проблеме преко којих се није могло прећи. Колико је вредео један нож? Да ли је требао да се плати са једном или две корпе кукуруза? Да ли једна крава била вреднија од колица? По чему се то мерило? Никоме није падао на памет бољи систем. Фабијан је људима објавио: ”Ја имам решење за наше проблеме у трговинској размени!” Сви суграђани су били позвани на велики скуп. Ковани новац На тргу се окупила велика маса људи. Фабијан је објаснио свој нови систем, који је назвао ”новац”. Пошто је ово звучало као добра идеја, људи су га радознало питали на који начин се то треба спровести у дело. ”Злато, које иначе користим за израду накита, је један врло драгоцен метал”, рекао је. ”Оно не рђа, не мења боју и трајно је. Ја ћу од злата направити један број новчића и сваки новчић ћу назвати талер.” Објаснио је публици како ће се вредност талера убрзо прилагодити и да је употреба ”новца” као средства за размену практичнија него директна размена производа. Један члан грађанског савета је приметио да би и други људи могли сами да траже злато и праве новац од њега. Фабијан је имао већ спреман одговор:” То не би било по закону! Као средство плаћања важе наравно само новчићи који су одобрени од власти. За сваки случај биће обележени печатом.” То се слушаоцима чинило разумљиво и било је предложено да за почетак, свако добије исти број новчића. Тада је свећар убацио:” Право на највише талера имам ја, јер моје свеће сви користе.” – ” Ни у ком случају”, узвикнуо је један од сељака, ”јер без намирница би сви умрли од глади! Највише талера треба да добију сељаци.” Тако је прво настала једна општа свађа. Фабијан је пустио људе једно време да се свађају а онда им је представио једно задивљујуће решење:” Пошто ви не можете да се сложите, предлажем да за почетак, све талере који су вам потребни узимате од мене. Теоријски за то не постоји нека горња граница, али наравно морате бити у могућности да ми вратите узети износ. Што више талера узмете од мене, то више талера морате вратити после годину дана.” – ” Па добро”, рекли су суграђани, ” а шта ти имаш од тога?” ”Зато што вам на располагање стављам једну услугу”, објаснио је Фабијан, ” тј. снабдевам вас са новцем, имам право на једну надокнаду. Ето, да кажемо, за 100 талера које вам стављам на располагање, за сваку годину у којој сте задужени, добијам 100 талера назад и још 5 талера уз то. Тих 5 екстра талера су моја такса на позајмицу, и то ћемо назвати ”каматом”. Изгледало је да нема другог начина, и 5 % се чинило као скромни захтев. ”Дођите следећи петак опет, па ћемо започети.” Фабијан није губио време, и провео је наредне дане и ноћи правећи новчиће. Недељу дана касније, људи су у реду стајали испред његове радње. Пошто је савет грађана прегледао и одобрио новчиће, грађани су позајмили своје прве талере. Неки су хтели за почетак мали број талера, да би прво испробали како функционише овај необични систем. Врло брзо је нови начин размене постао веома омиљен, тако да се вредност све робе мерила према новчићима или ”талерима”. Та вредност је била ”цена” једног производа, и цена се базирала на основу уложеног рада који је био потребан за производњу. Ако је било потребно пуно рада, тражена је и велика цена; ствари које су се лако произвеле, биле су јефтине. Конкуренција У једном граду земље је живео човек по имену Албан. Он је био једини часовничар. Његове муштерије су биле спремне да за његове сатове плате високу цену. А онда је дошао један други човек који је такође правио сатове и нудио их је јефтиније да би повећао своју продају. Албан је био приморан да спусти цене да не би изгубио све своје муштерије код јефтиније конкуренције. Ускоро су се те промене цена прилагодиле нивоу погодном за купце, јер су се оба часовничара трудила да за мању цену понуде најбољи могући квалитет. То је била једна права и поштена слободна конкуренција. Сличан принцип се ускоро проширио на све бранше – грађевину, транспортну област, пољопривреду, чак и чиновнике и сваки други занат. Муштерије су имале слободан избор и одлучивали су се по сопственом нахођењу за најбољу понуду. Није било вештачких заштитних мера као дозволе или царине, да би се другим људима онемогућило да започну посао. Животни стандард се увећао и на крају се свако чудио како је живот пре увођења ”новца” уопште био могућ. Задуженост При крају године, Фабијан је потражио све који су му дуговали новац. Неки су у међувремену поседовали више него што су позајмили, али што је истовремено значило да су неки поседовали мање, јер је само одређена количина новца била у оптицају. Ко је зарадио више, он је вратио 100 талера назад плус 5 талера камате, али је морао поново позајмити да би остао у послу. Свим осталима је постало јасно да су остали дужни. Пре него што им је Фабијан поново позајмио новац, да би осигурао свој приход, ставио је на њихову имовину хипотеку. Сад дужници нису више били само дужни него им је и имовина била заложена, тако да су хитро пожурили да траже ”5 талера који су недостајали”, а које је било тако невероватно тешко наћи. Једна нерешива рачуница Нико није био свестан, да се друштво као целина, никад неће извући из ове клопке, јер и кад би сви талери који су позајмљени и који су се користили, били враћени, на сваких 100 талера још увек би за сваку годину недостајало тих 5 талера ”камате”. Нико сем Фабијана није схватио да се камата никад неће моћи исплатити – јер тај додатни број новчића никад није био произведен. Било је апсолутно неизбежно да поједини људи нису више могли да врате дуг. Новчанице У задњем делу своје радионице, Фабијан је имао један трезор, у коме су муштерије један део њиховог новца радо дали на сигурно чување. За то је захтевао једну малу надокнаду, у зависности од количине новца и од дужине рока чувања. Код веће куповине било је тешко носити са собом много новчића и тако се постепено усталило да се уместо новчића плаћа са једном или са више Фабијанових признаница, које су имале вредност купљене робе. Власник је добио признанице за његов улог. Власници радњи су акцептирали признанице као поуздано средство плаћања, јер могли су их у свако доба однети код Фабијана и за њих поново добити новчиће. Људи су се ослањали на Фабијанове признанице, баш као и на саме новчиће. Убрзо је Фабијан увидео да скоро нико више није долазио да назад затражи новчиће. Помислио је: ”Поседујем толико злата а још увек као занатлија зарађујем за хлеб у зноју лица свога. То је лудост. На крају крајева, десетине људи би ми плаћали камату када би могли користити злато које овде само стоји и скоро нико га не тражи.” Рекао је себи: ”Тачно је, злато не припада мени, али се налази у мом поседству и само је то важно. Због чега бих још правио новчиће кад могу да користим један део из трезора?” Тако је почео да изнајмљује новчиће које је већ поседовао и који су били код њега депоновани – на почетку врло мало и опрезно а с временом све више и смелије. Узимање новца из ничега Једног дана, Фабијан је упитан за већи кредит. Предложио је муштерији: ”Зашто не би отворили један рачун на ваше име, уместо да вам транспортујемо тако много новчића? Једноставно ћу вам дати одговарајући број признаница!” Муштерија је била сагласна и отишла је са хрпом признаница. Добио је један државни кредит а злато је ипак остало у трезору! Када је муштерија отишла, Фабијан је имао широки осмех на уснама, јер успело му је да ” једе колач а да га ипак сачува”. Могао је да изнајми злато а да оно ипак остане у његовом поседству. Пријатељи, познаници у странци, чак и непријатељи су требали новац за њихове послове – и све док су могли да гарантују сигурност, позајмици новца није било граница. Фабијан је био у стању да изнајми много више него што је имао у трезору – чији чак није био ни власник – тако што је једноставно издавао признанице. И све је било у реду тако дуго, док прави власници не затраже њихово злато натраг и док задржи и даље поверење народа. У једној великој књизи је, за сваку муштерију, водио тачан запис о стању рачуна. Изнајмљивање новца се показало као врло уносан посао. Тајно удружење Фабијанов друштвени статус је скоро исто тако брзо порастао као и његово богатство. Сад је он већ био једна важна личност коју су поштовали. Код финансијских питања, сама његова реч је важила као откровење. Златари из других градова су почели да се интересују за његову пословну делатност, и једног дана су га сви заједно посетили. Он им је открио своје методе али је веома нагласио, да је држање у тајности неопходан услов. Да се махинација открије, цео систем би се срушио као кула од карата. Због тога су се договорили да склопе један тајни савез. Сваки златар се вратио у свој град и по Фабијановим упутствима, почео да организује сопствене позајмице. Чекови и трансфери новца У међувремену, Фабијанове признанице су биле прихваћене исто као и његови златни талери и често су се такође депоновале у трезор на чување као и новчићи. Када би неки трговац хтео да пошаље другом трговцу уплату за добијену робу, једноставно би написао налог Фабијану, да пребаци новац са свог рачуна на рачун другог трговца. Фабијан би то урадио у року неколико минута. И тај нови систем је постао врло популаран. Писмене упуте за такво плаћање без новца су се назвале ”чекови”. Државно средство плаћања У току једног следећег састанка, Фабијан је упутио његове златаре у један нови план. Следећег дана су сазвали све гувернере, који су били на челу одређених области у земљи. Фабијан је иступио као говорник: ”Признанице које издајемо су веома омиљене, али повремено су копиране од кривотвораца. Морамо то зауставити.” Гувернери су шокирано питали шта могу предузети против тога. Фабијан је наравно имао спреман одговор: ”Предлажем да у будућности власт преузме на себе штампање признаница на специјалном папиру са компликованом мустром, које ћемо назвати ”новчанице”. Ми златари ћемо радо преузети трошкове штампања, јер ћемо тиме уштедети огромно време које нам треба за издавање признаница.” Гувернери нису имали примедби, јер наравно, грађани се морају заштитити од превараната и штампање новчаница је једно разумно решење. ”И још нешто”, рекао је Фабијан. ”Понеки људи сами ископавају злато и праве сами себи златне новчиће. Предлажем да се направи закон по коме ће се сви грумени злата морати проследити уз одговарајућу надокнаду у виду новчића или новчаница.” И тај предлог је такође прихваћен, и власти су почеле да штампају велику количину нових новчаница. На свакој новчаници је била одштампана једна вредност: 1 талер, 5 талера, 10 талера итд. Мале трошкове штампања преузели су златари. Пошто су се новчанице могле лакше носити код себе, грађани су се лако убедили. Иако су били омиљени, нове новчанице и новчићи су се користили само у 10% свих трансакција. Статистике су показале да су 90% свих платних трансакција обављани путем чекова и уплата. Штедионице Тако је Фабијан започео следећу фазу његовог плана. До сада су му муштерије за сигурно чување новца плаћале стварно малу надокнаду. Да би навукао још више злата у трезор, Фабијан је понудио штедишама 3% камате на њихов улог. Већина људи је веровала да ће он на томе зарадити само 2% јер, како је познато, за позајмицу је тражио 5% камате. Узгред, није било тежњи да се Фабијанове методе преиспитају, јер добити 3% камате је било много боље него морати платити за чување. Због великог броја штедиша, богатство којим је Фабијан управљао, се веома брзо увећало – и он је опет изнајмљивао веће суме него што је у трезору било новчаница и новчића. За сваких 100 талера у кешу, који су били у трезору, он је изнајмљивао 200, 300 или 400 талера, понекад чак и 900 талера у виду кредита. Све што је требао да ради је да пази да не прекорачи однос од 9:1, јер у просеку, једна од десет муштерија је желела да јој се исплати њена имовина у кешу (што одговара уделу од 90% трансакција без новца у кешу). Када на захтев не би било довољно новца на располагању, људи би наравно постали сумњичави, јер у штедној књижици је јасно писало колико новца има на рачуну. И поред тога, Фабијан је могао да за 900 позајмљених талера, које је он путем сопствених чекова позајмио, тражи 45 талера као камату, тј. 5% на 900 талера. Чим се позајмљени новац исплатио назад, значи 945 талера, Фабијан би прецртао 900 талера дуга и тако задржао 45 талера за себе. То што је плаћао 3% на 100 талера код штедње, није му сметало. Дакле, свака штедна уплата његових муштерија омогућавала му је годишње зараду од 42%, док је већина ”посматрача” мислила да њему иде само 2%. Остали златари су поступали исто тако. Сви они су вршили ”стварање новца из ничега”, једноставно са пенкалом, и још су за то захтевали камате. Наравно, нису сами штампали новац, то су препустили властима као и ковање новца, који су онда златари делили људима. Фабијан је сносио само трошкове штампања. Ипак су гомилали новац из ничега давањем кредита и захтевањем камате. Већина људи је веровала да се власт брине за снабдевање новцем. Такође су веровали да је Фабијан позајмљивао само онај износ новца који су други код њега остављали као штедњу. Чудно је само, што се ничија уштеђевина никад није смањивала када се некоме позајмљивао новац. Да су сви у исто време пробали, да им се исплати њихов износ са рачуна, превара би била откривена. ”Економска наука” Једног дана, један промишљени, пословни човек је имао разговор са Фабијаном. „Захтев за каматом је наопак”, рекао је. ” Сваки пут када ви позајмите некоме 100 талера, захтевате 105 талера назад. Тих екстра 5 талера никад не могу бити исплаћена назад јер они не постоје. Сељаци производе храну, индустрија производи робу итд. али само Ви правите новац. Узмимо на пример, да у целој земљи постоје два послодавца који раде у име свих осталих. Сваки од њих позајми 100 талера, на плате и трошкове оде 90 талера а рачунамо 10 талера зараде која иде у наш џеп. Укупна куповна моћ би тада била 90, плус10 талера пута 2, значи 200 талера. Али да би Вас исплатили, морали би продати све наше производе за 210 талера. У случају да једном од нас и успе да прода своју целокупну робу за 105 талера, онај други може зарадити највише 95 талера. Осим тога, један део своје робе неће ни моћи продати, јер нема новца којим би се нешто могло купити. Он ће Вама увек остати дужан 10 талера, и може их назад исплатити само ако позајми још новца. Због тога је систем немогућ.” Човек је наставио: ”Очигледно је да требате пустити у оптицај 105 талера, и то 100 за мене и 5 које Ви лично потрошите. Онда би 105 талера било у оптицају и дугови би се могли исплатити назад.” Фабијан је ћутке слушао и на крају одговорио: ”Драги мој, наука о економији је врло компликована. Овај проблем захтева једну дугорочну студију. Ја ћу се са дужном пажњом посветити овој ствари а Ви се брините о својим. Морате радити ефикасније, поспешити производњу, смањити трошкове и постати бољи пословни човек. При томе ћу вам у свако доба радо помоћи.” Посетилац је незадовољан отишао својим путем. Овде нешто није било у реду. У Фабијановим методама је у суштини било нешто што не штима и одговоре на питања је вешто избегао. Али Фабијан је у земљи важио за стручњака и сваки приговор је био узалудан, јер на крају крајева, изгледало је да привреда цвета и у земљи је владао један огроман полет. Златар Фабијан: замка се склопила Да би се камата на позајмљени новац могла исплатити, трговци су морали да повећају своје цене. Због тога су се радници пожалили да су њихове плате сувише мале. Али послодавци нису желели да повећају плате, упозоравали су на опасност од банкрота. Сељаци нису били адекватно плаћени за њихове производе и многе домаћице су се жалиле на прескупе намирнице. Коначно, то је довело до штрајка, једном до тада непознатом феномену. Такође, све више људи је постајало врло сиромашно да чак ни родбина ни пријатељи нису имали средства да им помогну. Првобитно богатство земље је све више падало у заборав - плодно тле, велике шуме, рудна богатства и количина стоке. Све се вртело само око новца, те, на изглед највеће добробити, која је стално била у недостатку. Али нико није поставио питање о систему. Веровало се да власт има све ове механизме под уздама. Неколико људи је било у стању да споје своје зараде и образују слободне ”кредитне и финансијске институте”. Ту се на камати могло добити 6% или више, што је Фабијанову понуду од 3% значајно прекорачило - међутим, те слободне фирме су могле да позајмљују само новац који је стварно њима и припадао. Насупрот златару Фабијану, они нису имали чудновату дозволу да производе новац из ничега, где се једноставно само пенкалом уписивао у књиге. Ти слободни финансијски институти су иритирали Фабијана и његове компањоне - због тога су они основали своје сопствене. Конкуренте су највећим делом покуповали и пре него што су уопште могли да се развију. У најкраћем времену, сви финансијски институти су се налазили у њиховим рукама или су били под њиховом контролом. Депресија и социјална заштита Свеукупно стање привреде се даље погоршавало. Радници су мислили да њихови шефови убирају много профита. Са друге стране, послодавци су држали њихове раднике за лење и неефикасне. Сви су пребацивали кривицу једни другима. Такође и гувернери нису налазили решење; сем тога, како је изгледало, прво се морао решити проблем сиромаштва. Уведени су социјални програми и сви грађани су били законски обавезни да плаћају за то. То је разљутило део грађанства које је још увек било везано за ”старински начин” да се суседи требају добровољно помагати. ”Ти издаци су ништа друго него једна легализована крађа”, чуло се из народа. ”Све што се појединцу узима против његове воље, свеједно у коју сврху, исто је што и крађа.” Али свако појединачно се осећао беспомоћним и бојао се казне затвором, до које би дошло ако се порези и дажбине не би платили. Социјални програми су доносили краткотрајно побољшање али нису могли решити проблеме у свету. Баш напротив, проблеми су ускоро постали још већи - и са њима и потреба за новцем. Социјалне дажбине су достигле вртоглаву висину и чак су и скупоценом административном апарату измакле контроли. Задуживање државе и бирократија Највећи део чланова власти су били угледни људи са поштеним намерама. Они нису радо хтели да своје суграђане оптерећују са даљим трошковима. Тако су прибегли задњој могућности, да недостајући новац позајме од Фабијана и његових компањона. Међутим, нису имали појма како ће ту позајмицу икад моћи вратити. Родитељи нису више могли плаћати учитеље својој деци. Такође и докторе нису могли себи приуштити. Чак су и транспортна предузећа банкротирала; једноставно није било више новца. Корак по корак, власт је била присиљена да преузме те функције на себе и да руководи њима. Учитељи, лекари и остала многобројна занимања су постали службеници и запослени у јавној служби. Под таквим околностима мало је њих радо обављало свој посао. Они су били добро плаћени али су изгубили своју самосталност и идентитет. Свако од њих је био један мали точкић у огромној машинерији. Није било места за особну иницијативу, на пословна достигнућа скоро да се није обраћала пажња, плате и зараде су биле скоро непроменљиво одређене и неко је био унапређен када је претпостављени отишао у пензију или ако је умро. Порез на зараду У њиховом очају, власти су поново донеле одлуку да питају Фабијана за савет. Они су га сматрали за веома мудрог и у финансијским питањима изгледало је да увек има спремно решење. Он је саслушао све њихове проблеме, размислио је и рекао: ”Многи људи не могу да изађу на крај са својим проблемима - њима треба неко ко ће ускочити и за њих решити њихове проблеме. Сигурно сте сви сагласни да се већини људи треба омогућити право на срећу и задовољење њихових основних потреба. На крају крајева, ми сви заступамо један виши принцип, да су сви људи исти. Да би се успоставила једна равнотежа, треба се сувишак богатих расподелити сиромашнима. Нема другог начина. Значи, треба да уведете један вишеслојни порески систем. Што више неко има, треба више и да плати. Опорезујте свакога према његовој имовини и дајте свакоме према његовим потребама. На пример, болнице и школе требају бити бесплатне за финансијски слабије људе. Он је држао једну дугу проповед о високим идеалима и завршио је речима: ”Такође вас молим да не заборавите да ми дугујете новац! Пре дужег времена сте узели позајмицу. Ја вам могу изађи у сусрет тако што бих одложио отплату али ми и даље морате плаћати барем камату. Главни дуг и даље остаје али камата је обавезна.” Нико није проверавао Фабијанову филозофију. Власти су стварно увеле један вишеслојни порез. Што је неко више зарађивао, тиме је за њега расла и стопа пореза. Нико није желео порез на зараду али сви су плаћали јер би иначе завршили у затвору. Трговци су били приморани да поново повећају цене. И опет су запослени тражили веће плате због чега су многа предузећа морала један део радника заменити машинама или су морале објавити конкурс. Тако се незапосленост још више повећала што је био повод за власт да уведе и друге моделе за социјалну помоћ и надокнаде незапосленима. Власт је увела царину, субвенције и остале заштитне мере да би различите гране индустрије спасила од колапса и сачувала радна места. Ту и тамо се понеко питао да ли смисао у производњи лежи у томе да се производи роба или да се осигурају радна места. Са даљим погоршањем ситуације, кроз контролу плата и цена као и осталих комплексних одредби, власт је покушала да обезбеди стабилност. Помоћу пореза на додатну вредност и свакаквих издатака требала се напунити државна каса. Неко је једном утврдио да је векна хлеба, на свом путу од вршења жита до домаћице, опорезована са 50 разних такси. Златар Фабиан: сталне реформе Најзад,”стручњацима”, који су понекад догурали и до кабинета али који су се најчешће састајали у тајанственим гремијима и који су годину за годином могли приказати само безвредне папире, је дошло и њихових 5 минута. У најбољем случају могли су да предложе неку следећу ”реорганизацију”пореског система, али свеукупан порез и издаци су и даље незадржљиво расли. Фабијан је немилосрдно захтевао своје камате. Ово радно место је гутало све већи део пореског прихода. Политика партија Са овим је настао потпуно нови облик политике, наиме политика партија- људи су се међусобно свађали, која би партија могла најбоље да реши проблеме. Дискутовало се о личностима и идеологијама, људи су једни друге етикетирали и о свему се расправљало уз велику вику, само не о стварном проблему. У водећим круговима тихо се ширио један очај. Стварни циљ: потпуна контрола На крају је дошло до тога, да је у једном граду дужни износ камате био већи него зарађени приход. У целој земљи се повећавала сума неплаћене камате и на ту суму је такође захтевана камата, тзв. камата на камату. Тако је конкретно богатство земље постепено преузето од Фабијана и његових компањона или преписивањем имовине или кроз растућу контролу у надзорним одборима. Али контрола још није била свеобухватна. Чланови тајног друштва су знали да ће сигурно ”бити на коњу” тек када буду сваког појединачног човека имали под контролом. Посао са ратом Новац је свугде недостајао. Многи људи су били незапослени и осиромашили су. Социјални системи се нису могли бринути за свакога тако да се народ постепено бунио. Златар Фабијан је убедио власт, да једним ударцем убију две муве, наиме, као прво: један рат је најбоље средство за удруживање људи у борби против заједничког спољашњег непријатеља; као друго: то је и најбољи пут да се дугови земље отплате, наиме, кроз израбљивање других земаља после победе. Да би се ратна машинерија покренула, златар Фабијан је дао да се изграде фабрике, њиховим власницима је дао новац да изграде бомбе, позајмио је новац војсци - и на крају омогућио жртвама кредите са великим каматама за свеобухватну обнову. После тога су давани великодушни кредити под мотом подстицање привреде. Овај систем је, са свим својим ефектима, био тако успешан, да многе земље у свету нису имале само дугове ” у иностранству” (наиме, код Фабијана), већ су учествовале у којекаквим ратовима или биле умешане у њих. Фабијан се побринуо за то да увек постоји један ”баланс моћника”, тако да је свака земља могла бити гурнута у рат против било које друге земље. То је Фабијану изгледало увек тада потребно када би нпр. једна земља игнорисала Фабијанове предлоге, када не би исплаћивала своје дугове или када би хтела увести нови, од Фабијана независтан новчани систем. Фабијан је финансирао - највише преко невидљивих посредника, лажних организација или тајних служби - и нападнуту земљу како би рат трајао што дуже и да би на обнови могао много зарадити и онда су му се кредити враћали кроз пљачкање инфраструктуре и рудног богатства освојене земље. Златар Фабијан и масовни медији Највећи број суграђана, који су устали против овог лукавог система, могли су бити ућуткани, тако што се на њих вршио економски притисак или су се представљали смешним. У ту сврху је Фабијан са својим компањонима купио највећи део новина, телевизије и радија и у њима су поставили пажљиво изабране руководиоце. Многе од тих медијских кућа су се заиста трудиле да побољшају свет, али уопште нису приметили како су били искоришћени. Са решењима које су пропагирали, увек се лечио симптом а никада стварни узрок проблема. Било је пуно разних новина и часописа - понеке за лево крило, неке за десно, онда неки за либералну средину, такође и новине за радничку класу, новине за послодавце…могло се читати и писати шта је ко хтео, али само док се није покушало проблему наћи прави узрок. Фабијанов велики план је стајао пред остварењем. Цела земља - и не само та земља - је била код њега у великом дугу. Преко школског система и масовних медија, овладао је не само са расположењем људи него и њиховим разумом. Шта је народ мислио и веровао, било је на крају у Фабијановој руци. Менталитет владајуће класе Када један једини човек поседује толико новца да га никад не може потрошити за своје приватно уживање, какво посебно уживање још може извући из овог света? За самопрозвану елиту на то се има један јасан одговор: моћ. Необуздана моћ над другим људима. Идеалисти су веома спретно постављени у политици и медијима и тако су их ослабили али оне, истински опседнуте контролом, са оним специфичним менталитетом да буду господари, које је Фабијан тражио, нашао их је у онима који су жељни моћи из финансијских династија. Већина бивших златара је развила један такав менталитет. Њихово непрегледно богатство их није више задовољавало. Били су у потрази за новим узбуђењем, једним новим изазовом: безгранична моћ је била коначна игра! Ти људи су мислили да су они изнад свих. ”Владање је наше право и наша обавеза. Маса не зна, шта је добро за њу. Она се мора гонити у једном правцу и мора им се наређивати. Ми смо, напротив, рођени да владамо.” Златар Фабијан и систем централне банке У граду и свугде у земљи, златар Фабијан је са својим компањонима контролисао многобројне кредитне институције. Може бити да је било приватних фирми са различитим поседницима; али, иако је изгледало да су конкуренти, они су ипак радили врло присно. Са дозволом државе, формирана је једна централна банка, чије оснивање није почивало на сопственом капиталу; не, и овде се стварање новца базирало на таксама штедних рачуна грађана. Дугови, где год се погледа! Споља гледано, овај ”центар резерви” је изгледао као да на један озбиљан начин регулише снабдевање новцем и некако је попримио државну функцију. Али необично је било то што у врху ове централне банке, никада ниједан био ни један представник власти или неко од водећих државних службеника. Власти се више нису директно задуживале код Фабијана, већ су се могле обратити централној банци при чему су као сигурност за кредите важили приходи од пореза од наредне године. То се подударало са Фабијановим планом, наиме, да отклони сваку сумњу са себе и уместо тога, да подметне власти једну нову процедуру. У позадини је он наравно држао све конце у својим рукама. Фабијанова индиректна контрола државног пословања је била тако перфектна да му се једном у самопохвали омакло: ”Ако ја контролишем новац једне нације, онда ми је свеједно ко прави законе!” Било је свеједно, која партија је на власти, јер Фабијан је располагао новцем, финансијама и животним еликсиром нације. Власти су добијале новац али за сваки даљи кредит урачунавале су се камате. Све веће суме су се уливале у свакакве социјалне делатности и власт је једва могла да плати камате а камоли да се говори о главном дугу. Понекад је неко запитао: ”Ако је новац један систем смишљен од људи, онда се сигурно може прилагодити потребама људи тако да служи људима уместо да влада њима, или?” Али људи тога кова су постајали све ређи и њихов глас се губио у огромној буци коју је проузроковало тражење 5 талера који су недостајали за камату. Власти, а са њима и њихове партијске боје су долазиле и одлазиле - црна, црвена, жута, зелена - али принцип је остајао исти. Свеједно која власт је ”била на власти”, сваке године се Фабијан приближавао свом крајњем циљу. Људски закони су били неважни. Људи су били под порезима да им је постало мука. Њихова платежна моћ је била на крају. Сад је сазрело време за Фабијанов задњи, велики потез! ЕЦ- и кредитне картице И даље је 10% укупног новца у облику новчића и новчаница било у оптицају. Са кешом у џепу, људи су још увек имали одређену контролу свог живота. Ту задњу тврђаву личне слободе у трговању је требало уклонити а да се не побуди сумња. Могло се тврдити да је то ствар сигурности. Чекови се нису примали изван сопствене заједнице; на путовањима, новац у кешу се није хтео носити. У овој области је једна боља могућност била веома добродошла. Наравно да је Фабијан опет имао одговарајућу идеју. Његова организација је свакоме дала на располагање једну пластичну картицу, на којој је било име власника, слика и један идентификациони број. Требало је код куповине само показати ту картицу; пословни људи би ступали у контакт са централним компјутером и проверили новчано стање на картици, на основу кога су људи, до једне одређене своте, могли да купују до миле воље. Уз то је за муштерије картица учињена још више примамљивом, јер се код исплате на крају месеца није захтевала никаква камата. Насупрот томе, пословни људи су имали прилично веће издатке и то се одражавало на цене готових производа што се опет одразило на муштерије. Златар Фабијан и његови компањони су били све више угледни, да, чак су се сматрали једним од стубова друштва. Њихове изјаве о економским и финансијским питањима су биле прихваћане као нека религијска догма. Многобројна мала предузећа су пуцала под непрестано растућом тежином пореза и издатака. За све могуће технике и процедуре су уведене посебне дозволе и одобрења, тако да су се остала предузећа једва одржавала на површини. Фабијан је поседовао или контролисао сва велика предузећа са стотинама њихових подружница. Конкуренција између тих великих компанија је била само једна обмана. На крају су сви конкуренти потиснути са тржишта. Водо-инсталатере, ауто-лимаре, електричаре и већину других занатлија и мањих радиности је стигла иста судбина - они су били прогутани од Фабијанових великих компанија које су све биле под заштитом државе. Тако се златар Фабијан заузео за дефинитивно уклањање новчића и папирног новца, да не би постојала више ни једна особа или фирма која би без кредитне картице или компјутерског система могла функционисати. У случају да неко изгуби своју картицу, по Фабијановом плану, свакоме грађанину би требало да се присилно истетовира један идентификациони број на руци, који би се под једним специјалним светлом могао прочитати и проследити главном компјутеру. Јер без једног таквог идентификујућег доказа, нико више неће моћи нешто ни да купи ни да прода. Сваки компјутер би требао бити повезан са једним огромним централним компјутером у коме би се меморисали сви подаци о свакој особи појединачно. Тако би Фабијан о свима знао потпуно све. Чим би се ово остварило, поседовао би ултимативну, потпуну контролу над свим људима у држави - а ускоро по томе и над свим људима на свету.

from -

Sources/Links: -